метеорологија

Познато је да у свету науке постоје четири природне силе на којима почивају сва наша досадашња цивилизацијска и научна достигнућа. Међутим, макроскопски посматрано постоје само две природне силе, електромагнетна и гравитациона сила које представљају основ свих научних истраживања метеорологије и сеизмологије.

Од Аристотела до данас метеорологија се развијала као дескриптивна геоцентрична наука која је имала сва обележја природне теологије где су вода, ватра, земља и ваздух имали улогу божанства. У свом делу “Метафизика” Аристотел природну теологију назива “првом филозофијом”, науком о Првом покретачу. За Аристотела Први покретач је Бог.

Био је то почетак развоја важеће алтернативне метеорологије чија теоријска основа и данас почива на субјективним тумачењима појединаца, па колико тумача толико “истина”. Заговорницима алтернативних наука, није потребна природна сила већ само безусловна вера у “институт непогрешивости”. Они свесно заобилазе природне силе јер постоји оправдани страх да природни закони оповргну њихово субјективно тумачење. Важећа алтернативна метеорологија прилагођена је широким народним масама а шири се као неприкосновена истина без икаквог критичког и научног проверавања.

Целокупна данас важећа метеорологија почива на физици атмосфере, односно, на последичним силама. Међутим, електромагнетика атмосфере указује на постојање једног скривеног невидљивог нематеријалног света који нас окружује а који одлучује о свим дешавањима у атмосфери и унутрашњости Земље.

Ако се зна да је Сунце главни извор енергије онда истраживање временских појава треба започети на Сунцу. Приликом формирања неке природне временске појаве јасно се оцртавају два периода. У првом период постоји изражено деловање природних нематеријалних сила а у другом, деловање изведених последичних физичких сила. Период деловања природних нематеријалних сила, са становишта метеорологије није истраживан па је као такав непознат. Треба нагласити да природна појава не почиње када је видимо или измеримо већ много раније.

У свету науке постоје само две теоријске основе метеорологије. Прве теоријске важеће основе геоцентричне метеорологије написао је Аристотел 325. године пре Христа а другу хелиоцентричну електромагнетну метеорологију написао је Милан Т. Стеванчевић 2006. године. По Аристотелу метеорологија је геоцентрична наука где све природне појаве почињу и завршавају се у атмосфери Земље. Аристотелова догма да се киша ствара кондензацијом, ударила је темеље важећој алтернативној метеорологији. То је догма која се не може доказати чак ни у подешеним лабораторијским условима. Ова једноставна, лако разумљива догма, заснована на субјективним тумачењима појединаца, нема научну вредност али је током векова служила за опсену простоте, односно, имала је у прошлости а и данас има.

Београдска
школа
метеорологије

Београдска школа метеорологије

За разлику од данас важеће алтернативне дескриптивне метеорологије, Београдска школа метеорологије је нов научни приступ који заговара хелиоцентрично време које почива на електромагнетној и гравитационој сили и дејству атомских и субатомских честица које еруптује Сунце. Овај научни приступ назван је Хелиоцентрична електромагнетна метеорологија.

Милан Т. Стеванчевић као родоначелник новог научног приступа у сарадњи са Недељком Тодоровићем, Миланом Радовановићем и Владимиром Дуцићем основао је Београдску школу метеорологије у циљу објављивања научних истраживања у области метеорологије и сеизмологије.

Прво неслагање са званичним тумачењем теоријских основа метеорологије односи се на настајање топлоте на Земљи. По Аристотелу топлота долази одозго са Сунца.

Познато је да је Сунце природни електромагнетни генератор који зрачи на свим фреквенцијама. Топлота која се развија на Сунцу не допире до Земље. Земља се креће у екстремно хладном простору око Сунца. До Земље допире само електромагнетно поље које не носи топлоту, већ електромагнетну енергију. Топлота на Земљи ствара се електромагнетно, односно конверзијом рада електричног поља Сунца у топлоту а не конвективно.

Дефиниција:
Топлота на Земљи је макроскопска манифестација микроскопских електричних појава које се дешавају у атомима и молекулима под дејством рада електричног поља Сунца. Другим речима, индукована електрична струја греје Земљу.

Друго теоријско неслагање је око настанка кише. У хелиоцентричној електромагнетној метеорологији киша настаје из два корака заједничким дејством електромагнетне и гравитационе силе утрошак велике енергије.
  • У првом кораку, облачна кап настаје хемијском реакцијом сједињавањем гасова кисеоника и водоника на атомском нивоу, који се налазе у саставу Сунчевог ветра, у процесу електронске валенције;
  • У другом кораку, кишна кап настаје у процесу јонизације на молекуларном нивоу, везивањем тешко јонизованих атома хемијских елемената који се налазе у саставу Сунчевог ветра и поларизованих молекула облачних капи.
Треће теоријско неслагање је у вези настанка ветра. У хелиоцентричној електромагнетној метеорологији ветар настаје дејством силе количине кретања честица Сунчевог ветра које после продора кроз магнетну одбрану Земље захватају ваздушне масе и стварају ветрове.

Међутим, највеће научно откиће хелиоцентричног приступа је проналазак спољне силе односно, силе Првог покретача.

Први покретач је електромагнетна сила која настаје узајамним дејством конвекционе електричне струје која долази са Сунца и геомагнетског поља.

Хелиоцентрична метеорологија је величанствена у својој једноставности али да би се разумела и научно прихватила, потребно је широко образовање и знање математике.

Преузмите
метеоролошке
свеске

Преузмите метеоролошке свеске

  1. Хелиоцентрична истраживања 2008.
  2. Хелиоцентрична истраживања 2009.
  3. Хелиоцентрична истраживања 2010.
  4. Хелиоцентрична истраживања 2011.
  5. Хелиоцентрична истраживања 2012.
  6. Хелиоцентрична истраживања 2013.
  7. Хелиоцентрична истраживања 2014.
  8. Хелиоцентрична истраживања 2015.
  9. Хелиоцентрична истраживања 2017.

Први
покретач

Први покретач

Прва употреба института „Први покретач“ сусрећемо код Аристотела у његовом делу Метафизика. Према Аристотелу Бог је први покретач свих временских појава у природи.

Познато је да свако тело остаје у стању мировања све док на њега не дејствује нека спољна сила. У свету науке постоје само две нематеријалне макроскопске силе, електромагнетна и гравитациона сила.

Током векова за истраживаче природе била је велика непознаница која је сила први покретач, јер су све остале физичке силе у Природи последичне, односно привидне силе.

На основу Њутновог закона покретачка сила у атмосфери и унутрашњости Земље не може да буде унутрашња сила. То значи да гравитациона сила није први покретач. Све је указивало да је електромагнетска сила u садејству са унутрашњом гравитацином силом узрок свих временских појава у атмосфери и унутрашњости Земље. Не можемо да погрешимо, треће макроскопске силе нема.

Међутим, јавио се проблем како доказати да је електромагнетска сила спољна сила. Подизањем научних сателита и преласком на хелиоцентричну електромагнетну метеорологију сусрећемо се са нематеријалном електромагнетском силом која настаје узајамним дејством конвекционе електричне струје која долази са Сунца и геомагнетског поља.

Ако вас занима шта је

први покретач

прочитајте више о њему

преузмите

Дугорочна прогноза за 2018.

Дугорочна прогноза за 2018.

Остварила се још једна дугорочна хелиоцентрична електромагнетна прогноза температуре у Београду применом нематеријалне синодичке ротације Сунца.

Инверзија магнетних поља у четвртој нематеријалној синодичкој ротацији Сунца имала је за последицу појаву високих температура у Београду у облику лика у огледалу у периоду од 16. до 23. дана физичке ротације Сунца.

Једна физичка синодичка ротација Сунца траје 27 земаљских дана а једна нематеријална синодичка ротација Сунца траје 81 дан.

Ако вас занима како настаје

дугорочна прогноза

прочитајте више о њој

преузмите

Хелиоцентрична метеорологија
је величанствена у
својој једноставности.

Милан Т. Стеванчевић