Човек у свом агресивном незнању када не зна како је настао шумски пожар склон је да измисли кривца. Тако су пре неколико година ухваћена два ловца који су запалили шуму у дужини од 200 километара. Пре неки дан ухваћен је пироман који је на литици где човечија нога никада није стала, нити може да се попне, упалио шуму у дужини од 20 километара. Има тога још, али је срамота да се о тако “генијалним“ акцијама уопште расправља и пише. Ипак, када се пламен јави у истом тренутку на више локација које су удаљене неколико километара, тада и најагресивнији заговорници о кривици човека почињу да сумњају у важећу „генијалну“ теорију настанка шумских пожара. Пожари који су захватили целу планету  не могу бити дело пиромана већ истину треба тражити на другој страни.

Човек је оптерећен геоцентричном метеорологијом која је написана пре више хиљада година. У таквој “науци“ основа свих истраживања Природе је геоцентрични приступ, где Сунце нема никаквог утицаја на дешавања на Земљи. Једноставно речено човек је изгубио способност рационалног размишљања и није способан да подигне главу и да погледа на Сунце.

Крајем месеца јула на Сунцу је дошло до неколико ерупција високотермалних честица Сунчевог ветра чије су температуре достизале вредности од више стотина хиљада степени. Да би се јавио шумски пожар потребан је ветар. У хелиоцентричној метеорологији ветар настаје дејством силе количине кретања протонских честица Сунчевог ветра. У исто време да би се упалило ниско шумско растиње потребна је одређена количина топлоте. Да би се јавио пламен потребно је да температура честица буде већа од 180 степени колико је потребно да се дрво запали.

Дневне температуре не могу да изазову шумски пожар, али могу да смање потребну количину топлоте честица Сунчевог ветра која може да створи пламен.

Смањење потребне количине топлоте може да се добије повећањем упадног угла честица и тла. За то су најпогодније стрме литице, на којима је упадни угао између честица и тла 90 степени, те је тада потребна количина топлоте најмања.

После ерупције на Сунцу и продора еруптованих честица кроз магнетно поље Земље, честице формирају у горњим слојевима атмосфере атмосферску реку термалних честица (струјно поље). Ако посматрамо само Европу видимо да струјно поље врши просторну дистрибуцију термалне енергије и да се пожари јављају дуж магнетних линија.

Када облак термалних честица стигне изнад неке територија тада се јављају шумски пожари. Продор честица догађа се у ноћним сатима када настају пожари. Пожари не настају када је дневна температура највећа већ у ноћним сатима.

Ако посматрамо Балкан може се видети коридор продора термалних честица и будуће локације пожара.

Резултујуће линије магнетског поља су коридори термалних честица Сунчевог ветра које пале шуме. Довољно је пратити линије пожара и магнетне линије и добити тражену корелацију термалних честица Сунчевог ветра и пожара.

Ако се погледа дијаграм који показује време ерупција на Сунцу добија се јаснија слика о утицају Сунца на пожаре на Земљи. Ако у прорачун уведемо време прелета честица од Сунца до Земље може се добити време настанка пожара на некој локацији.

Све у свему, човек није узрочник пожара, већ је само сламка међу вихорове. Сви пожари у Европи су природни пожари где човек нема никаквог утицаја.

Температуре честица у првим данима августа кретала се око 600 хиљада степени и постепено је опадала са сваком наредном еупцијом. Данас 12. августа температура честица је око 110 хиљада степени што указује на стишавање термалних ерупција честица Сунчевог ветра.

Познато је да се термалне ерупције јављају током целог Сунчевог циклуса, па се поставља питање зашто се сада јављају пожари. Одговор је једноставан.

За време слабе активности Сунца у интерпланетарном простору између Сунца и Земље налази се мали број честица по јединици запремине. Тада кажемо да је интерпланетарни простор празан. То значи да еруптоване честице у свом кретању кроз интерпланетарни простор пролазе без гушења па је сила количине кретања тако велика да честице пробијају одбрану магнетног поља Земље.

За време велике активности Сунца у интерпланетарном простору налази се велика густина честица по јединици запремине и тада долази до великог гушења када термалне честице губе брзину и немају могућност продора кроз магнетну обрану Земље па су пожари ретки.

Ако се зна да сила количине кретања у атмосфери ствара ветар онда се сваки пожар уколико има ветра може назвати природним пожаром. (Ветар не настаје разликом атмосферских притисака). Када на локацији пожара нема ветра то је поуздан знак да пожар није настао од Природе.